Iz­lo­žba „Ma­tu­ran­ti Peć­ke gim­na­zi­je 1922–1999” Ran­ka Ra­ič­ko­vi­ća otvo­re­na je ne­dav­no u ga­le­ri­ji „Pro­gres” u Be­o­gra­du. Oko 200 fo­to­gra­fi­ja svo­jih ne­ka­da­šnjih su­gra­đa­na go­di­nu da­na je pri­ku­pljao „Za­vi­čaj­ni klub Pe­ća­na­ca”. Mno­gi od po­sje­ti­la­ca mo­gli su na pa­no­i­ma da pro­na­đu svo­je ne­ka­da­šnje kom­ši­je, pri­ja­te­lje, ro­đa­ke ili pret­ke.
Knji­žev­nik To­dor Ži­va­lje­vić Ve­lič­ki, uče­nik te gim­na­zi­je i autor po­e­me „Me­toh(i)ja”, ko­ji je i po­sje­tio iz­lo­žbu u Be­o­gra­du, za „Dan” go­vo­ri o uti­sci­ma.
– Peć­ka gim­na­zi­ja for­mi­ra­na je 1913. go­di­ne, a te­me­lje joj je uda­rio kralj Ni­ko­la. U ta­da­šnjoj no­vo­stvo­re­noj gim­na­zi­ji pri­mje­nji­va­ni su do ta­da va­že­ći pro­pi­si za cr­no­gor­ske sred­nje ško­le. Tri če­tvr­ti­ne uče­ni­ka do­la­zi­lo je sa te­ri­to­ri­je sta­re Cr­ne Go­re, a jed­na če­tvr­ti­na iz Pe­ći. For­mal­no, ško­lo­va­nje je bi­lo slo­bod­no za sve, ali je osnov­ni uslov bio po­zna­va­nje srp­skog je­zi­ka – po­ja­šnja­va Ži­va­lje­vić.
On je na iz­lo­žbi u Be­o­gra­du pro­či­tao svo­ju po­e­mu „Me­toh(i)ja”.
– Ka­da je autor iz­lo­žbe ka­zao „Za­žmu­ri­te. Ču­je­te li zvo­na Pa­tri­jar­ši­je” do­šlo mi je da za­pla­čem. Od­jed­nom je za­vla­da­la ti­ši­na. To­li­ko emo­ci­ja, to­li­ko uz­bu­đe­nja... Pre­po­zna­vao sam lju­de iz ge­ne­ra­ci­je, pre­po­zna­va­li su i oni me­ne... Od­jed­nom je ne­ko tra­žio da se ču­ju sti­ho­vi iz „Me­to­hi­je”. Či­ni mi se da sam to­ga tre­nut­ka čuo ono što me je i pod­sta­klo da je na­pi­šem. Zvo­na sa Pa­tri­jar­ši­je. Pje­sma sr­ca. Ni­ka­da pred ve­ćim audi­to­ri­ju­mom ni­je­sam či­tao „Me­to­hi­ju” – ka­zao je Ži­va­lje­vić. On je do­dao da se te emo­ci­je pam­te.
– Ro­do­na­čel­nik na­še po­ro­di­ce, moj otac Ra­de, pr­va je ge­ne­ra­ci­ja Peć­ke gim­na­zi­je u ko­joj su uči­li sa­da već ču­ve­ni Mi­ha­i­lo Ste­va­no­vić, Mi­tar Pe­ši­kan, Ra­do­sav Lju­mo­vić... In­te­re­sant­no je što su sva Ra­do­va dje­ca za­vr­ši­la Peć­ku gim­na­zi­ju. Ko bu­de pro­či­tao „Me­to­hi­ju” sa­zna­će je­dan či­ta­vi svi­jet ko­ji sam no­sio či­ta­vog ži­vo­ta i ko­ji je pre­to­čen u pje­smu mog ži­vo­ta – ka­zao je Ži­va­lje­vić.
Do­da­je da pri­je te pje­sme ni­ka­da ni­je bio za­do­vo­ljan, do­da­ju­ći da čo­vjek ko­ji osta­je bez pro­šlo­sti, osta­je i bez bu­duć­no­sti.
– Mo­ja pje­sma je je­dan ma­li pri­log či­nje­ni­ci da se pro­šlost je­di­no mo­že odr­ža­ti u bu­duć­no­sti. Odu­še­vi­lo me je i to što ta­mo lju­di emi­tu­ju jed­nu ne­vje­ro­vat­nu po­zi­tiv­nu ener­gi­ju, po­zdra­vlja­ju­ći se po­put Je­vre­ja „do­go­di­ne na Ko­so­vu” – ka­zao je Ži­va­lje­vić, do­da­ju­ći da po­sto­je stva­ri ko­je su u du­hov­nom smi­slu ne­do­dir­lji­ve i ne­pre­va­zi­đe­ne.
Peć­ka gim­na­zi­ja bi­la je ra­sad­nik zna­me­ni­tih lju­di, a njen pr­vi di­rek­tor bio je Du­šan Vuk­san. U 20. vi­je­ku vi­še od dvi­je hi­lja­de ma­tu­ra­na­ta iza­šlo je iz ove obra­zov­ne usta­no­ve. Ona je iz­nje­dri­la broj­ne lje­ka­re, uni­ver­zi­tet­ske pro­fe­so­re, aka­de­mi­ke, glum­ce i knji­žev­ni­ke, me­đu ko­ji­ma su bi­li Če­do Vu­ko­vić, Dra­gan La­ko­vić, Alek Vu­ka­di­no­vić, Da­ni­lo Ni­ko­lić, Ra­do­sav Lju­mo­vić, Ra­do­van Zo­go­vić, Slo­bo­dan To­mo­vić, Mi­tar Pe­ši­kan, Mi­ha­i­lo Ste­va­no­vić, To­dor Ži­va­lje­vić, Mo­mir Voj­vo­dić, Vuk­man Ota­še­vić, Iso Ka­lač, Dra­gi­ca To­mas, Pre­drag La­ko­vić, Mi­o­drag Kri­vo­ka­pić...A.Ć.